Прича о Позоришту Бошко Буха, као и многе позоришне приче, почиње од Бранислава Нушића. По његовој замисли је, 1937. године настало „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода“. Прва Родина премијера, заказана за 19. јануар 1938. је отказана, јер је тог дана умро Бранислав Нушић. Премијера је одржана 23. јануара, а Позориште је, под руководством пишчеве ћерке Гите Предић Нушић и брачног пара Вукадиновић, пуном паром радило до 1941. Најпознатија представа из тог периода је „Риста спортиста“ по комаду чувене глумице Љубинке Бобић, а о популарности те представе сведочи и чињеница да је 1939. у Политици почео да излази истоимени стрип.

По ослобођењу Београда 1945. оснивачи Родиног позоришта наставили су рад под окриљем Пионирског позоришта, које своје представе изводи у другим београдским дворанама. Ипак, оно је исте године затворено под образложењем да „није педагошки да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције и да је боље да се посвете само учењу“. Тако је Београд остао без позоришта за децу пуних пет година.

Тек крајем 1950. Гита Предић-Нушић успела је да добије сагласност о покретању новог дечјег позоришта. Тако је 13. октобра те године основано Позориште Бошко Буха, и деци је враћено право на позориште.

Од оснивања до данас, на нашој сцени одиграно је око три стотине наслова, а кроз нашу салу прошло је близу пет милиона деце, њихових родитеља и наставника. Не бисмо погрешили ако бисмо рекли да прве генерације публике данас на представе доводе своје унуке.

Од почетка рада до данас, основно репертоарско опредељење Позоришта Бошко Буха су бајке и класици за децу. Неке од представа биле су на репертоару и по више деценија, као што је „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Дена Тотера у режији Србољуба Лулета Станковића која је изведена петсто четрдесет осам пута, и „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића изведена четиристо седамдесет пута. И данашњи наслови, бајке у режији Милана Караџића доживљавају своја стота, па и двестота извођења. Позориште Бошко Буха прво је и једино позориште за децу које је учествовало и које је награђивано на Стеријином позорју, али и на Бијеналу у Венецији. Ту су и учешћа на МЕСС-у у Сарајеву, на Которском фестивалу позоришта за дјецу, на Фестивалу дјетета у Шибенику, и другим важним фестивалима у земљи, региону, и иностранству. 

Погледајте

репертоар Сцене за децу

архива представа

Вечерња сцена Позоришта Бошко Буха, отварана је у неколико наврата, прво као Омладинска сцена, а онда као Сцена код коња. Ова данашња, под једнoставним називом Вечерња сцена отворена је 2005. године, сезоном Play Shakespeare (Укроћена гопопад, Два витеза из Вероне, Богојављенска ноћ, Отело), настављена сезоном ренесансне комедије (Мандрагола, Крчмарица Мирандолина, Декамерон), затим позоришним адаптацијама филмских хитова (Не знам шта је секс, али питање је одговор, Дечко који обећава...). Даље се развијала у правцу ансамбл комедија према делима класика попут Нушића, Шекпира и Лабиша, или савременим као што су Дарио Фо, Мајкл Фрејн, Патрик Барлоу и Горан Марковић. Наравно, како је обавеза Позоришта Бошко Буха да се обраћа младој публици и комадима који третирају њене данашње проблеме, преокупације и теме које могу бити и табу, а којима позориште намењено овој циљној групи има обевезу да се посвети, постављали смо комаде као што су „Инстант сексуално васпитање“ Ђорђа Милосавлљевића и „Пази вамо“ Милана Марковића, који су учествовали на Стеријином позорју, одакле се „Инстанст сексуално васпитање“ вратило са Стеријином наградом за колективну игру. Ту припадају и комади „Игра у тами“, такође Ђорђа Милосављевића и „Дан одлуке“  Кита Редина.

Позориште које враћа осмех на лице, позориште које формира праве заљубљенике, позориште које узбуђује и буди, све су то лица Позоришта Бошко Буха која желимо да представимо младој и одраслој публици.

Погледајте

репертоар Вечерње сцене

Позориште Бошко Буха је било организатор ТИБА Фестивала (Театарска интернационална београдска авантура), највећег интернационалног фестивала позоришта за децу и младе. Захваљујући овом фестивалу, кроз београдска позоришта пролазиле су трупе из целе Европе и света. Осим могућности стицања увида о њиховом раду, на том фестивалу покретале су се иницијативе о копродукцијама и међународним сарадњама, а као посебна активност издвајале су се радионице и предавања посвећена школским педагозима чији је циљ био успостављање ближе сарадње школа и позоришта као две најважније институције у развоју младих генерација.

Ансамбл Позоришта Бошко Буха одувек су чинили најпризнатији драмски уметници који су значајан део своје каријере фокусирали на рад за децу и младе. У ансамблу Позоришта Бошко Буха данас је запослено двадесет и петоро глумаца (Александар Радојичић, Александра Симић, Андрија Милошевић, Андријана Оливерић, Боба Латиновић, Бојана Ординачев, Борка Томовић, Бранислав Платиша, Виктор Савић, Владан Дујовић, Горан Јевтић, Дејан Луткић, Драга Ћирић, Драгољуб Денда, Зоран Цвијановић, Ивана Локнер, Јелена Тркуља, Катарина Гојковић, Катарина Марковић, Милош Влалукин, Немања Оливерић, Ненад Ненадовић, Теодора Ристовски и Урош Јовчић), а прве глумачке кораке у овом позоришту направили су и Предраг Мики Манојловић, Неда Арнерић, Олга Одановић, Бода Нинковић, Горан Шушљик и други. Такође, сарађујемо и са најзначајнијим редитељима (Мирослав Беловић, Миња Дедић, Бојан Ступица, Паоло Мађели, Дејан Мијач, Милан Караџић, Јагош Марковић, Југ Радивојевић, Никита Миливојевић...) и писцима (Милован Витезовић, Миодраг Станисављевић, Љубивоје Ршумовић, Стеван Копривица, Игор Бојовић, Милена Богавац, Милан Марковић...) свих генерација. Наши стални сарадници су и сценографи попут Герослава Зарића и Александра Денића, костимографи Ангелина Атлагић, Зора Мојсиловић, Јелена Стокућа и композитори Александар Локнер и Момчило Бајагић, Корнелије Ковач, Зоран Симјановић и други. 

Основни циљ и жеља уметника који раде у Позоришту Бошко Буха је да се приближе деци и младима, тако да они то и не примете (дакле никако дидактичним, „еx catedra“ приступом), и да их подстакне да активно размишљају о проблемима који их окружују и учествују у њиховом решавању. Много пута је поновљена мисао да је најважње бавити се генерацијама које тек долазе јер ће за деценију или две они бити ти који ће одлучивати. Управо због тога се трудимо да деци и младима пружимо квалитетније садржаје уз које ће одрастати, а којих је данас, нажалост, све мање и мање. Продукцијама за децу и младе се у Позоришту Бошко Буха приступа у најпрофесионалнијим могућим условима, без прављења разлике између позоришта за децу и за одрасле. Сматрамо да је позориште за децу погубно сматрати позориштем нижег реда, и да младој публици треба приступати са подједнаком озбиљношћу и поштовањем као одраслој.

Жеља свих људи који се баве позориштем је да промене свет. Ма колико та амбиција звучала неизводљиво, сигурни смо да позориште које се бави генерацијама које тек долазе, то ипак може, макар и сасвим малим, једва приметним корацима.     

Добрила Матић, прва добитница Стеријине награде у Позоришту Бошко Буха, за улогу Царице у представи “Биберче” Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића: 

„Аплауз је уметнику исто што и младићу осмех његове вољене. Наша публика, деца, не уме да аплаудира. Тачније, још не уме. Остајемо тако ми, глумци у дечјем позоришту, исувише често без оне прве, непосредне награде за муку, за зној. Добронамеран, али необавештен посматрач, хитар на закључку, мислио би да смо несрећни јер нам питања остају без одговора, јер деламо и говоримо у простору без одјека. Али, ми смо научили да чујемо неми ехо нашег гледалишта. Ми знамо да малишани аплаудирају убрзаним ритмом срца, влагом у очима, гримасом радости и туге. Наша вољена осмехује се само душом. Никад, кад добро играмо, не останемо ненаграђени том тихом, племенитијом и лепшом наградом. Знамо: као одраслим гледаоцима дланови, нашим гледаоцима још дуго после представе бриде њихова мала срца. И због тога смо срећни.“

Љубивоје Ршумовић, највећи живи песник за децу и дугогодишњи управник Бухе:

„Буха је школа. Школује будућу позоришну публику. Образује оне који имају смисла за даске које живот значе. Буди у деци високе естетске критеријуме. Буха је традиција. У Бухи су режирали најбољи, од Бојана Ступице до Милана Караџића. У Бухи је проходао Мики Манојловић, јер његови родитељи, глумци у Бухи, нису имали код кога да га оставе. Бухина пубика је најлепша. Буха је првак у скакању. Скачу и Пуж и Пинокио и Душко, али их Буха надскаче. И када пецка – Буху воле. Буха се не такмичи са другима, такмичи се са собом. Више игре, више духа, Позориште Бошко Буха.“

Јован Ћирилов, театролог, драматург, редитељ:

 „Буха је једино позориште због кога ми је жао што сам се за њега прерано родио.“

Мирослав Беловић, један од редитеља чије су представе формирале правац Позоришта Бошко Буха:

„Чврсто и добро компоноване представе у Бошку Бухи су дуговеке. Приказују се годинама, неке и деценијама, јер непрестано долази нова публика. Бајка је вечна свежина позоришта,  ваљано позориште за децу је предворје значајног театра за одрасле.“

Паоло Мађели, редитељ, у писму Позоришту Бошко Буха:

“Ти си ме научио да је дечја фантазија много већа и слободнија од маште одраслих. Сада већ сви знају да, док се одрасли свим силама труде да униште овај свет, деца плове очију упртих у небо.”

Јагош Марковић, редитељ:

„У Бухи сам много научио и открио о самој позоришној режији. Дали су ми то други. Створили смо такву атмосферу, да се ишло до краја, гинуло, били смо млади, луди, даровити, запаљени. Дивно је било у Бухи.“