Данас је 15. јун, дан који ћемо у Позоришту "Бошко Буха" памтити по томе што нас је тада напустио Милорада Мандић Манда, наш колега, управник и пријатељ. Био је на челу наше куће тек нешто више од две године, али тај период из ове перспективе делује много дуже. Дани су били испуњени, интензивни, као да се стално нешто важно дешава и не сме да чека. Манда никад није одвајао обавезу од љубави према позоришту. Све је то било једно, и тражило је непрекидно улагање себе. Био је омиљен међу децом, али и међу одраслима. Због искрености која се не учи. Умео је да свакоме приближи позориште као нешто живо, блиско, њихово. Није говорио велике речи, али је својим присуством терао друге да буду бољи, вреднији, присутнији.

У „Бухи" није био само управник. Био је заштитник тог простора, заиста га је доживљавао као кућу. Знао је сваки детаљ, људе, представе, проблеме и радости. Зато реконструкција позоришта за њега није била само пројекат или обавеза — била је мисија. Мисија на коју се упутио из одговорности према месту које припада деци, глумцима и публици подједнако.

Зато ни данас, десет година касније, о њему не говоримо само као о глумцу који је отишао прерано, и који је умео тако лепо да нас насмеје, него као о човеку који је оставио траг, топлину и идеју да позориште може бити дом. И када о њему говоримо, често не говоримо у прошлом времену — јер оно што је градио, и начин на који је живео свој посао, и даље траје у „Бухи" и у људима који га памте.