Џорџ Бернард Шо (26. јун 1856 - 2. новембар 1950) је ирски драмски писац и романсијер, есејиста, новинар, књижевни, позоришни и музички критичар. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1925. године и Оскара за најбољи сценарио 1939, за филм “My Fair Lady”, адаптацију сопственог комада “Пигмалион”. Аутор је драма „Кућевласници“ „Занат госпође Ворн“ „Кандида“ „Човек и надчовек“ „Цезар и Клеопатра“ „Мајор Барбара“ „Лекар у недоумици“ „Андрокле и лав“ „Пигмалион“ „Кућа сломљених срца“ „Повратак у Метузалем“ „Света Јованка“ „Оружје и човек“.
 
”Пигмалион” је модерна интерпретација античког мита, приче о Пигмалиону и Галатеји. У Овидијевим ”Метаморфозама”, Пигмалион, скулптор, заљубљује се у Галатеју, статуу идеалне жене коју је лично створио. Пигмалион је мушкарац који се гнуша стварних жена, па бира целибат и идеалну жену изрезује од слоноваче. Желећи да статуа оживи, он приноси жртву богињи љубави, која оживљава статуу. До касне ренесансе, песници и драмски писци почели су да се у својим делима баве и узимају у обзир и мисли и осећања ове жене, која се пробудила у наручју свог креатора. Код Шоа то достиже врхунац, јер његов централни лик, његова Галатеја, цвећарка Лиза Дулитл, на крају постаје потпуно независна од свог ”творца” Хенрија Хигинса. У Шоовој интерпретацији, Хигинс, професор, „ствара“ Елизу, своју ученицу, учећи је да говори као војвоткиња – ова Лизина трансформација из ”згаженог листа купуса” у ”војвоткњу” Шоу омогућава да нападне површне класне предрасуде свог времена. Шоова верзија одбацује романтични елемент и транспонује мит о Пигмалиону у предратну Енглеску, период у коме су круте друштвене класне структуре биле оспорене, а родне улоге пролазиле кроз дубоке трансформације. У ”Пигмалиону”, наслеђене идеје о улогама мушкараца и жена, учитеља и ученика, и више и радничке класе окренуте су ”наглавачке”, а Шоова суштинска хуманост, феминизам и егалитаризам блистају пуним сјајем. 

Од прве поставке на енглеском језику 1914. и првог објављивања на енглеском, 1916. године, комад је много пута адаптиран, а најпознатија од свих верзија и дан данас је филм, мјузикл, ”Моја лепа госпођице” (My Fair Lady) из 1964.

ПРЕВОД Боривоје Недић

ДРАМАТУРГ Милена Деполо

СЦЕНОГРАФ Зорана Петров

КОСТИМОГРАФ Зора Мојсиловић

КОМПОЗИТОР Владимир Пејковић

СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Дамјан Кецојевић

СЦЕНСКИ ГОВОР др Љиљана Мркић Поповић

ФОТОГРАФ Миша Обрадовић

ДИЗАЈН СВЕТЛА Срђан Цветковић

ОРГАНИЗАТОР Јована Бундало

ИНСПИЦИЈЕНТ Миљан Миљановић

СУФЛЕР Марко Ранчић

АСИСТЕНТ КОСТИМОГРАФА Анђела Бајагић

АСИСТЕНТ ОРГАНИЗАТОРА Милица Цветковић