Моје прво сећање везано за глуму су представе које сам као мала правила на брачном кревету, облачила костиме, ређала столице около и позивала комшилук и родбину да ме гледају, док мој брат наплаћује улазнице... 

А у глуми као професији сам се нашла, наизглед, сасвим случајно. Ишла сам у Четрнаесту београдску гимназију у чијој се близини налазио "Дадов". Допадао ми се један дечко кога сам често сретала испред Дадова, и да бих га сретала чешће, отишла сам на аудицију код Даријана Михајловића. Била сам примљена. Врло брзо сам се заразила глумом, а дечка због ког је све почело сам успут заборавила.

Лепо дружење, путовања, пробе, премијере – све је то почело да ме привлачи, али још увек не довољно да бих размишљала о томе да упишем глуму. Била је то 1999. година и цела моја класа из "Дадова" се пријавила за пријемни са још “свега” 900 кандидата. Ја сам  већ уписала Правни факултет и само онако, успут, сам изашла на пријемни са њима. Тада су ме примили у ужи избор, али ни то још увек није било довољно да ја почнем озбиљно да планирам да се бавим глумом. Међутим, током првих годину дана на Правном факултету, схватила сам да ми све то око глуме јако недостаје и да ме тај свет дефинитивно јако привлачи. Тако сам следеће године уписала Академију уметности у класи професора Тике Арсића, Мише Вукобратовића и Феђе Стојановића. За комични монолог сам спремила "Злу жену" Јована Стерије Поповића, за драмски "Хасанагиницу" и песму Мике Антића "Када ми недостајеш".

И некако је све после долазило брзо – већ на другој години сам изабрана на великом кастингу за серију "Стижу долари" и представу "Хадерсфилд" у ЈДП-у. После су стизале нове улоге “Халфлајф” у Атељеу 212, серије “Рањени орао”и “Мој рођак са села”… Тако почиње моја каријера...

Мој долазак у Позориште “Бошко Буха” био је изненадан, али сигурна сам да ништа није случајно јер сам одувек волела да радим за најискренију публику, а то су деца. Снимала сам много програма намењених деци - "Фазони и форе", "Верујте али не претерујте", "Школски магазин", филм "Вучје бобице"... Држала сам разне радионице, предавала у школама глуме, писала и радила са децом представе. И дан данас предајем глуму и глуму пред камером у школи "Први кораци". И себе видим као велико дете - оно што ме заувек држи да се бавим овим послом је могућност да се заувек играм, маштам и никада не одрастем! Сарађивала сам да многим колегама из "Бухе", тако да се осећам као да сам дошла “међу своје”. Скоро са свима сам радила, а најдуже са Андријом Милошевићем. Са Немањом Оливерићем сам радила представу "Халфлифе" у Атељеу 212, са Миленом Деполо пројекте "Једне летње ноћи", "Авионџије"...

Верујем да улоге проналазе нас, и која буде пожелела да је баш ја оживим – та улога само мени и припада. За оне друге се не треба борити. Најважнија ми је атмосфера на пројетку, била то представа, филм или серија... Енергија и колективни рад где су сви подједнако важни чине овај наш посао магичним и када тога нема - нема ни магије.

Обожавам да упознајем друге народе и пределе ове наше планете, волим да путујем, да читам, истражујем, гледам серије и филмове и проводим време у природи. Омиљени филм за сва времена ми је "Живот је леп" Роберта Бенињија. Од књига, то су "Тврђава" Меше Селимовића, "Злочин и казна" Достојевског, комади "Укроћена горопад" Шекспира и "Тартиф" Молијера, "Сто година самоће" Г. Г. Маркеса, и наравно "Мали принц" Егзиперија и "Галеб Џонотан Ливингстон" Ричарда Баха.