Рођена сам 8. марта 1986. године у Београду, у уметничкој породици. Мој отац је виолончелиста Симфонијског оркестра, деда је био контрабасиста у опери Народног позоришта у Београду, у Симфонијском оркестру и у Београдској Филхармонији, а мајка је тридесет година стални члан ансамбла Позоришта “Бошко Буха” у чијем сам ансамблу од недавно и ја. Од малих ногу сам редовно посећивала концерте класичне музике и била верна публика Позоришта “Бошко Буха”. Завршила сам средњу музичку школу на одсеку соло певање. Дуго сам се двоумила између музике и глуме.

Певајући арије из разних опера у средњој школи, осетила сам у себи неку сценску снагу. Схватила сам, међутим, да немам афинитете ка сценском соло деловању, већ да ме испуњава размена на сцени, тимски дух, тимска игра. Одлучила сам да покушам са глумом. Изашла сам на пар аудиција у, тада прослављене, школе глуме, али се нигде нисам задржавала јер су сва та места била препуна полазника. Нигде нисам осетила простор за напредовање, па сам одустајала. Схватила сам да је Академија једино место где човек глумом може да се бави на прави начин - у малим групама људи, уз посвећен рад професора. Изашла сам на пријемни за глуму на Факултету драмских уметности 2005. године без великих очекивања, јер је било много пријављених кандидата, самим тим је и конкуренција била велика, али када сам прошла пријемни, било ми је јасно да је то мој пут и тако сам свој живот усмерила у овом правцу којим и даље вредно ходим. Музика је остала моја велика љубав која је незаобилазни, саставни део мог живота.

Певајући арије из разних опера у средњој школи, осетила сам у себи неку сценску снагу. Схватила сам, међутим, да немам афинитете ка сценском соло деловању, већ да ме испуњава размена на сцени, тимски дух, тимска игра. Одлучила сам да покушам са глумом. Изашла сам на пар аудиција у, тада прослављене, школе глуме, али се нигде нисам задржавала јер су сва та места била препуна полазника. Нигде нисам осетила простор за напредовање, па сам одустајала. Схватила сам да је Академија једино место где човек глумом може да се бави на прави начин - у малим групама људи, уз посвећен рад професора. Изашла сам на пријемни за глуму на Факултету драмских уметности 2005. године без великих очекивања, јер је било много пријављених кандидата, самим тим је и конкуренција била велика, али када сам прошла пријемни, било ми је јасно да је то мој пут и тако сам свој живот усмерила у овом правцу којим и даље вредно ходим. Музика је остала моја велика љубав која је незаобилазни, саставни део мог живота.

Моји класићи се налазе, као и свим глумцима, на посебном месту у мом срцу. Време које смо провели на Академији је, мало је рећи, драгоцено. То је посебан пут духовног и физичког одрастања. Оно што сам тамо научила је, пре свега, да будем човек, одани партнер и добар колега. Научила сам да је овај посао тежак, али довољно леп и вредан да бих се за њега борила, јер је уметност неопходна сваком човеку на свету без обзира на године, статус или боју коже. Наш је задатак да својим деловањем утичемо позитивно на публику која из позоришта или биоскопа треба да понесе утиске и сензације који ће их освестити, упозорити, подржати и подсетити да свако у свом микрокосмосу треба да буде што бољи па ће, самим тим, и ова планета постати лепше место за живот.

У Бухи сам први пут играла још 1997, као дете, у представи “Ждралово перје” Мирослава Беловића, чију је обнову потписао Милан Караџић. Та представа је била моја највећа школа пре Академије. Памтим је као једну од највећих радости свог детињства. На трећој години Академије добила сам улогу у “Малој сирени”, потом у “Сну летње ноћи”, недуго затим уследила је представа “Зачарани квиз”, а након представе “Пепељуга” примљена сам у ансамбл Позоришта Бошко Буха које сам од малих ногу доживљавала као своју другу кућу. Волим све своје представе и своје колеге. Не бих могла да издвојим било коју представу нити било ког сарадника, не да бих остала коректна, већ зато што је ово Позориште било и остало најтоплије место. У њему се нико ни са ким не такмичи. Свако је навијач за свакога. Људи из свих сектора се једни према другима понашају као породица. Бити део Бухе значи припадати, значи не бити сам, значи бити спокојан.

Волела бих када би се у нашем Позоришту, али и у другим кућама, радило више представа за адолесценте. Сматрам да су они део публике који је генерално у Србији помало запуштен, а Буха је право место за такве писце попут Шекспира, Виктора Игоа, Достојевског, Толстоја, Албера Камија… Све су то лектире које нису случајно саставни део школовања. Та велика дела говоре о људским вредностима, очекивањима, о погрешним и исправним одлукама на које младе људе треба у том периоду живота упутити. Волела бих да одиграм неке важне улоге из таквих романа и комада.

Своје слободно време проводим у писању и свирању клавира. Трудим се да посетим што више концерата класичне музике, кад ми слободно време допусти радо погледам добар филм или прочитам препоручену књигу. Наслови и аутори иза којих стојим за сва времена су Галеб Џонатан Ливингстон (Ричард Бах), филм Гладијатор (Ридли Скот) и цео музички опус композитора Вангелиса.