Мој први „пословни“ долазак у Буху је био 2012. године, када сам дошао на кастинг за улогу Јована у представи „Царев заточник“ коју је режирао Милан Караџић. Са Позориштем Бошко Буха сам се и раније сусретао, прво као клинац из основне школе из Лазаревца ,која је ђаке слала да гледају дечје представе, а касније и током средње школе, као учесник на градским такмичењима из рецитовања. И победио бих сваки пут када би се манифестација одржавала у Бухи, тако да је моје позориште било моја талија одувек.

Рођен сам лета господњег 1989. године, тачније 29. августа у Београду, у болници „Др Драгиша Мишовић“. Детињство, основну и средњу школу сам завршавао и проживљавао у Лазаревцу, где сам живео до своје осамнаесте године док нисам уписао студије глуме. Још од малих ногу, и то све према причама мојих родитеља, обожавао сам да се костимирам, прерушавам, правим маске, облачим очева одела, па богами и нека мајчина, као на пример краће браон кожне сукње које сам мајсторски маказама преправљао како бих направио костим Тарзана. Осим тога сам од осме године свог живота почео да рецитујем и освајам највеће награде на такмичењима из рецитовања, па није ни чудно што сам заволео глуму баш кроз игру и што сам негде и претпостављао да ће ми се посао вртети око костима, прерушвања и претварања да сам неко други. Ишао сам на разне школске глумачке секције док сам био основац, као и у Школу глуме Браце Тодоровића, коју је он држао у Лазаревцу. Касније одлазим у позориште Дадов, где сам годину дана провео у њиховој школи глуме која ме је и уверила да би требало да покушам на Академији и да је можда баш посао глумца прави избор за мене. Наравно, у позориште сам волео да идем, али у малом граду као што је Лазаревац, и поготово у време мог одрастања, није било превише представа осим појединих гостовања када су долазила многобројна позоришта из читаве Србије. Ипак, моја права и потпуна заљубљеност у позориште је дошла тек након уписивања Академије, када су ми сва београдска позоришта била на дохват руке...

После свих мојих секција, школица глуме, бављења аматерски глумом у позоришту Пулс театар и рецитовањем (чак три пута сам био победник на републичком такмичењу!), није изненађење што сам желео да покушам да упишем глуму. Имао сам срећу да ме је породица свим срцем подржавала у томе. Такође, немерљиво ми је помогло то што ме је за пријемни спремала управо глумица Позоришта Бошко Буха, Драга Ћирић. Припремио сам комедију Бранислава Нушића „Сумњиво лице“, лик Алексе Жуњића, док сам за драмски монолог одабрао лик Војина из „Бановић Страхиње“ Борислава Михајловића Михиза. Покушао сам после треће године гимназије да упишем Факултет драмских уметности, али нажалост нисам положио, а пошто нисам нешто претерано желео да се враћам у гимназију, исте године сам се опробао на Академији уметности у Београду и уписао је, тако да сам од 2007. године био прва година глуме у класи професора Ивана Бекјарева. Има доста догађаја које памтим у вези са студијама. Када са неким проведете нераздвојно четири године, много лепих и мање лепих ствари се деси. Али, поред свих предавања, вежби, испита, колоквијума, даноноћних проба, журки на Академији, у најсветлијем сећању ми остаје класа. То је била једна мала скупина дивних људи која је ми је била као друга породица, и све што смо проживљавали на Академији, лакше се решавало знајући да су они ту.

Мој први „пословни“ долазак у Буху је био 2012. године, када сам дошао на кастинг за улогу Јована у представи „Царев заточник“ коју је режирао Милан Караџић. Са Позориштем Бошко Буха сам се и раније сусретао, прво као клинац из основне школе из Лазаревца ,која је ђаке слала да гледају дечје представе, а касније и током средње школие, као учесник на градским такмичењима из рецитовања. И победио бих сваки пут када би се манифестација одржавала у Бухи, тако да је моје позориште било моја талија одувек. Напослетку, баш на тој сцени ме је спремала Драга Ћирић за пријелми из глуме, што ми причињава посебно задовољство. Да сам могао после Академије да бирам где бих волео да започнем своју каријеру, започео бих је баш у Бухи. Иначе, на поменутом кастингу из 2012. добијам улогу Јована и моја прва премијера у Бухи била је децембра те године. Мало потом, радим на обнови представе „Снежна краљица“, па ускачем у представу „Мала сирена“, и мало по мало се инфилтрирам у редове и репертоар Бухе, да бих од фебруара 2013. године постао пуноправни члан глумачког ансамбла Позоришта Бошко Буха. Немогуће је издвојити један пројекат или једну особу са којом највише волим да радим, из разлога што сваки нови подухват представља ново узбуђење и задовољство. Све моје колеге су ме од првог тренутка у потпуности прихватили и пружили подршку када ми је била најпотребнија. Због тога сам им заувек захвалан.

До сада је у мојој релативно краткој глумачкој каријери било многих занимљивих и инспиративних процеса, што у позоришту што на филму, али морам да издвојим процес припремања и рада на филму „Монтевидео, Бог те видео“. За студента треће године глуме просто сама чињеница да ће играти у једном од највећих пројеката у земљи у последњих неколико деценија, и то са најистакнутијим српским глумцима, представља велику част али и изазов. Поготово када на све то додате и припреме за играње фудбала, озбиљне кондиционе тренинге који су почели шест месеци пре почетка снимања, пуштање косе, мршављење, истраживање и проучавање биографија ликова које играмо и гледање фудбалских статистика са почетка 20 века. Неки људи читаве животе проведу чекајући такве улоге, али ми смо имали среће да се тако нешто догоди баш у наше време и, за већину нас, на почетку глумачких каријера.

Искрено, за сада не постоји ни једна конкретна улога коју бих волео да играм, нити се у каријери надам нечему одређеном. Просто, увек су ми ствари полазиле за руком онда када се најмање надам и када не очекујем ништа. Знам да бих волео да се опробам у што више различитих жанрова и да играм што више ликова, и у позоришту и на филму, највише због тога што не бих волео да се укалупим и постанем типски глумац.

Своје слободно време најчешће проводим са братом и својим псом испред ТВ-а уз Sony Play Station, и то је нешто што ме стварно опушта, релаксира и не оптерећује. Наравно, гледам и доста филмова, и то буквално али буквално све што ми падне под руку, читам, и то углавном неко лако штиво. Раније сам доста излазио и лудовао по кафанама и повремено по клубовима, али од како играм у дечијим представама које су обично од 11 сати ујутру, ту занимацију и вид релаксације сам морао озбиљно да редукујем. Трудим се да, кад год време дозвољава, радим оно што ме чини срећним, и тај рецепт бих препоручио свакоме.