Рођена сам у Чикагу, у Америци, 21.12.1967. Са породицом сам се вратила у Југославију већ након пар година. Ипак, та веза са Америком ће трајно обележити мој живот. Одлазим и враћам се, стално. Моје две домовине. Одрасла сам у породици једног изузетног уметника певача, маме инжењера електротехнике и сестре дизајнера. То је мој нуклеус, моја кичма, моје најважније окружење испуњено љубављу. Мој дом. Песма, смех, сузе, башта, увек много гостију, много глумаца, много пријатеља, спортиста.....Имала сам 8 година када сам у Народном позоришту гледала Љубинку Бобић као Живку министарку. Фасцинација, усхићење, чудо. Тада сам већ кренула у драмски студио РТБ код Мике Алексића. Студио, и кућа увек пуна глумаца, сликара, новинара - мојој души пријали су ти мириси, ти смехови, знала сам већ да је то и мој свет. Ваљда сам се тад и заљубила у позориште и ево преко 30 година та страст још увек постоји у мени.

Нисам знала да ће то заиста бити мој позив све док нисам уписала Академију. Скијаш сам, страствен, од четврте године живота. Зато сам неко време живела у Аспену. Играла сам кошарку. Сањала да возим рели, и данас сам луда за тим. Стоматологија... Певачица, имала сам роцк банд.... Ма свашта сам хтела да будем а онда сам одједном схватила, позориште!!!!! За пријемни ме је спремала моја драга Бојана Ковачевић, која је у том тренутку завршавала прву годину глуме и једном ме је чула моја Горица Поповић. Примљена сам на класу професора Миленка Маричића, заједно са Душицом Синобад, Гораном Даничићем, Небојшом Љубишићем, Драганом Јовановићем... Весела и распевана класа, тако су нас звали. Тако је и било.

Први професионални ангажман био је у Атељеу 212, "Под Прешерновом бистом", представа у којој сам на сцени била са Ренатом Улмански, Секом Саблић, Аљошом Вучковићем, Феђом Стојановићем, Недом Арнерић...Скоро у исто време, Улцињски фестивал, Југословенско драмско позориште, представа " Луча микрокозма", Милош Жутић, Миша Јанкетић, Гојко Шантић, Танасије Узуновић и ја као Искра. Ватрено крштење, и убрзо стипендија ЈДП-а  а затим и остајем у том позоришту. Прима ме Јован Ћирилов. Мој позоришни отац, учитељ и пријатељ. Растем и много радим, учим од легенди са којима сам свакодневно. Нови семестри глуме, приче о позоришту, књигама , животу. Дејан Мијач, Муци Драшкић, Бранко Плеша, Цоле Дечермић, Цеца Бојковић, Миша Жутић, Миша Јанкетић, Рахела Ферари, Мира Карановић.

Моја мисија у позоришту траје преко 30 година, скоро пола тог времена провела сам у ЈДП-у а другу половину сам била самостални уметник. А онда Буха. Манда. Уметник, пријатељ и моја нова мисија. "Дан одлуке", поновно позоришно рођење. Нека до тада неоткривена радост. Позориште за децу у које сам долазила са родитељима, осећам да му припадам, сећања из детињства, све ми је познато, а и није. Трема као никада до тада, одговорност према сопственом уметничком бићу као и одговорност према талентованом и здравом ансамблу. Надасве према деци. Откривам у себи још већу страст и храброст јер за овај посао треба много храбрости. Долазе ми Рахелине речи: “Глума је сине, трајање, трагање и радост.” Једноставно и тачно. Тако је Рако, била си у праву. Нижу се премијере једна за другом. Уживам у раду са Немањом, Беканом, Тркуљом, Борком, Урошем, Драгом, Платишом, Дујом, Теодором....29. априла 2021. постала сам члан Позоришта “Бошко Буха”.

Не очекујем и не надам се неким одређеним улогама. Улоге пронадју тебе. И то је баш тако. Надам се лепом и паметном стварању, истраживању. Глума је племенита уметност и тражи достојанствено понашање. Преданост, храброст, разумевање, поштовање, оданост.

Музика је оно што ми је у животу неопходно. Слушам музику, различитих жанрова, лепу, добру музику. Омиљен писац ми је Данило Киш па тако било која његова књига може бити моја омиљена. Филм, " Живот је леп", Роберто Бењини. Филозофија нашег постојања. Представа "Хадерсфилд", ЈДП.