Одлазак Донке Шпичек оставља велику празнину, и тек ћемо видети колику заправо. Покретала је толико тога, а увек дискретно, из сенке, без жеље да буде у првом плану. „Лаку ноћ, децо“, Сусрети четвртком, Радост Европе, „Све што расте хтело би да расте“, долазак у Београд Џозефине Бејкер, Нила Армстронга и посаде Апола 13, „Сиви дом“, „Заборављени“...  Иза свега тога стоји Донка. Иза свега тога, и иза још много осмеха и радости. Увек мајчински топло. Увек без очекивања. Увек посвећенa деци.

Зато је испраћамо са великом захвалношћу за све што је учинила, али и забринути за нове генерације деце о којима неће бринути баш она – наша Донка.