Упознати људску природу

Рођен сам 25. јануара 1958. године у Београду. Ушао сам у свет глуме у тренутку када нисам био способан да освешћено размишљам о томе. На томе сам захвалан мојој мајци која ме је без неког логичног објашњења, на један потпуно ирационалан начин, упутила у свет глуме, позоришта и филма. Заправо, она је била социјална радница која је радила са малолетним деликвентима, и одлучила је да ме склони са улице и одведе у драмски студио Бате Миладиновића. Тамо сам практично одрастао. Глума је за мене од самог почетка била прилика да упознам људску природу. Глума је, заправо, цео мој живот. Све што сам доживео, радио, постигао, дошло је с те стране.

Узори

Као дете сам био на неки начин заљубљен у глуму Петра Краља. Поред Мише Жутића и Љубе Тадића, био је један од оних глумаца који су у неком племенитом смислу српски говорили као енглески језик. Кад би се он појавио на сцени и проговорио, то је звучало као кад неки велики енглески глумац говори Шекспира. Био сам усхићен тиме и покушавао да у сваку усвоју улогу уведем (сад већ дух) Петра Краља, да његовом техником допрем до смисла тога што треба да урадим. С друге стране, Гага Николић је био наш идол и човек који је потпуно другачији од свих, атипичан, храбар, са заразним шармом из којег избија радост живота. Ова радост је нас младе глумце на диван начин охрабривала да будемо другачији. Због тога су њих двојица постали узори за мене и водили ме кроз живот.

Поглед једног глумца

Као члан дечје драмске групе Бате Миладиновића и Аните Брзановић почео сам да се бавим глумом у петом или шестом разреду основне школе. Кад сам завршио гимназију, мислио сам да је с тим готово и уписао сам се на стоматологију. То ми је била идеја о неком реалном животу, а тај сукоб с реалним животом који су подразумевале студије на Медицинском факултету, завршио се мојим одустајањем, па сам се вратио на глуму. Кад човек тако млад уђе у тај свет и глума му уђе у крв, има срећу да се на неки начин освести. Схватио сам да је моје поимање света већ укалупљено у поглед једног глумца који у свему што га окружује тражи нешто ново и занимљиво за наредну улогу. И испало је да сам имао много среће, због тога што сам уписао Академију на класи професора Миње Дедића, у истој генерацији са Жарком Лаушевићем, Соњом Савић, Бранимиром Брстином, Булетом Гонцићем… То је била дивна класа која је утицала на све нас да се развијемо као личности и будући глумци. 

"Ето, ја бих волео да живим његов живот"

Касније се време променило и било ми је веома жао док сам гледао како деца са усхићењем говоре о глуми, несвесна негативних страна ове професије. Знам да у тим годинама човека треба да води срце и да не треба да претерано о томе размишља, али ипак неке ствари морају да реше сами са собом. Морају да провере имају ли “срце у јунака” и да ли ће то срце моћи да издржи овај посао. Мислим да је наш посао као старијих и искуснијих колега да их натерамо да размишљају о тим стварима. Оно што бих препоручио младима, и то доживљавам као своју мисију сваки пут кад разговарам с неким ко је заинтересован за глуму, то је да одговоре на једно врло једноставно питање: ко је та глумица или глумац за ког би рекао „ето, ја бих волео да живим његов живот”. То је питање које њих обично јако збуни, јер су њихови утисци као младих особа препуни ентузијазма и врло охрабрујући. Мој задатак, као човека с искуством, је да тај њихов ентузијазам суочим с тим да је то полудовршено размишљање и да они морају, када размишљају о нечему за шта ће се определити за цео живот, да промисле два пута. Има веома много људи који су ушли у то, изгубили неколико година живота, да би тек онда схватили да глума није позив за њих. Мислим да сваки млади човек који намерава да се бави овим послом не сме да уђе у овај посао док не одговори на то питање. Уметничке школе су недовршене школе. Тамо те уче да развијеш креативност, особеност, како да будеш другачији, занимљивији, али нико не говори о цени те авантуре, тако да имамо врло много тужних примера људи који нису издржали на том путу, већ су завршили као социјално проблематичне особе, иако смо их некад волели и иза њих стоји  значајно дело. Зато препоручујем младим људима да размишљају на време. Оно што их чека јесте реалан суров живот. Када глумци преживе прелазак са Академије у реалан живот и кад једном почну да трче, то је нека врста маратона. Мењате се, постајете старији, изгледате другачије, откривате нове просторе, нове улоге и жанрове... Што се мене тиче, то је одлука коју сам донео пре 30 година и о томе више и не размишљам. Важно је да не престанем да трчим.

"Онај што игра Шојку"

Имао сам велику срећу, као и цела моја генерација, што су нас одмах после Академије Дарко Бајић и Донка Шпичек, која је тад била уредник омладинске редакције Радио-телевизије Београд, позвали да играмо у „Сивом дому”. Гордан Михић је то феноменално написао и то показује колико глумац, кад је нешто тако написано, има фантастичан простор да развије свој таленат и покаже то што може. Мој основни утисак који се ни до данас није променио – требало је ја њима да платим да играм ту, а не да они мени дају хонорар. То је толико добро написано да верујем да би на неки начин сваки глумац са уживањем одиграо неку улогу. И то је разлог што људи памте ту серију, а мање моја вештина. Али она је сачувала моју љубав према овом послу, јер у сваком лику који играш пронађеш позитивца. Моје дубоко уверење је да се људи рађају као људи, а онда живот од њих направи позитивце и негативце. То је улога која је обележила моју каријеру дефинитивно, јер играјући Шојку постао сам “онај што игра Шојку”. Још једна од мојих драгих улога јесте она у филму „Полтрон”. Можда зато што је тај филм у своје време прошао потпуно незапажено, а кад га сад виде на телевизији, људи га баш воле.

Страхови и инспирација

Један од највећих страхова сваког глумца је да се не понавља. То је нешто са чиме се сви боримо. А што се инспирације тиче, ја сам имао срећу да проведем пет година у ЈДП-у одмах после Академије, а да после тога двадесетак година играм по свим другим позориштима, а да будем члан „Атељеа 212“. Имао сам срећу и да уживо видим Зорана Радмиловића и да уживо нешто радим и с њим и са људима као што су Пера Краљ, Ташко Начић, Гага Николић, Сека Саблић, Мира Бањац... Они су били потпуно фантастичан узор за нас младе глумце. Код нас нема особе која се бавила глумом а да није прошла кроз тешка искушења, периоде када ништа није радила, када је је једва преживљавала… Јавност не занима ова страна приче. По медијима нас претварају у звезде које ми у ствари нисмо. Друштво се овако ослобађа одговорности и окреће главу од неодрживог социјалног статуса значајних глумаца. То, наравно, не значи да је друштво обавезно да глумцима даје послове, али ако се филмови и серије тих људи непрекидно емитују на свим могућим ТВ каналима, и неко од тог емитовања прави новац, онда у најмању руку није фер да глумци који су то произвели не добију ништа.

Рад за децу

Ако само помислите на то да су пре неких тридесетак година за нашу децу писали Душко Радовић и Аца Поповић, буде вам некако драго. И та наша деца су нам некако дража. Када смо почели да радимо нову верзију емисије „На слово, на слово“, која је снимана по оригиналним текстовима, добили смо термин на РТС-у суботом у 13 сати. Дакле, добили смо време када деца имају ретку прилику да изађу напоље и „похвале” се да имају родитеље, јер их не виђају зато што раде дан-ноћ, али и да се ти родитељи похвале да имају децу. Овај термин најбоље говори о односу друштва према нашој деци. Какве ће то последице да има, не смем ни да замислим.
И данас постоје јако талентовани писци, пре свих мислим на Срђу Анђелића (Муње, Миле против транзиције..) Хоћу да кажем да би и данас деца могла да имају свог Душка Радовића. Одрасли су, нажалост, са инфантилном спонтаношћу окренули наше друштво ка трговини игноришући стваралаштво, креативност и машту.
Деца су по својој природи креативна, отворена и маштовита. Мисија нашег позоришта је да их у томе охрабримо и да са захвалношћу негујемо њихов ентузијазам. Да би човек живео и преживео у времену у коме смо се затекли није више довољно имати „срце у јунака“ потребна је и велика, дечија машта.

Буха

Огромно је задовољство и срећа играти и бити члан позоришта Бошко Буха. Тако је било и пре двадесетак година када смо играли „Сан летње ноћи“ у режији Јагоша Марковића, када је наступила цела једна генерација младих глумаца који данас носе репертоар београдских позоришта (Дуда Стојановић, Олга Одановић, Драган Мићановић и Дарко Томовић су играли младе љубавнике) На крају представе наша млада публика поздрављала нас је буком и усхићењем које се може доживети само на стадионима.
Иста ствар догађа се и ових дана по завршетку представе „Магареће године“ у режији Марка Манојловића. Деца и млади гледаоци гласно и искрено прате представу, а на крају узвикују имена јунака из приче представе.
Данас ансамбл позоришта Бошко Буха чине већином нови дивни млади глумци. Вредни, талентовани, јединствени и професионални у најплеменитејем смислу те речи. На њих сам мислио, поред наше младе публике, када сам помињао задовољство и срећу.

Слободно време

Од свега највише волим да боравим у пироди. Човек, наиме, има прикривену склоност да се повеже са нечим већим од себе, а од природе готово да нема ничег већег и лепшег. То зна свако ко се једном попео на врх неког брда, загледао у залазеће сунце или звездано небо. Шетња у природи и пливање су ствари које ми дају неку нову снагу да могу лако да наставим даље.
Посебно задовољство представља ми читање, без обзира да ли се ради о књигама које сам давно прочитао па их сада поново читам неком другом главом или откривам нове приче и писце. У време када сам ја био тинејџер, као одговор на све проблеме које смо имали, јако смо волели изреку “књиге су оружје”.