Тренутно играм јако разноврстан репертоар, и то ме безгранично испуњава. Са једне стране, јутарња играња за раздрагану и гласну децу ме увек изнова пробуде и подсете на то како је бити дете, а онда када са њима причам после представе - схватим да сам изабрала позив који ми и омогућава да се свакодневно осећам тако.

Рођена сам у Панчеву, опростите, не бих рекла које године. Кад сам била мала, јако сам волела да се играм испред велике црвене зграде са својим другарицама (комшиницама). Пошто сам волела скоро све време да будем напољу, када су се оне одмарале код својих кућа, била сам принуђена да се играм сама. Омиљена игра у усамљеним тренуцима била ми је заустављање комшија да се испричамо и да идемо заједно лифтом. Они би отишли на свој спрат, а ја бих се вратила испред зграде и чекала наредног саговорника за вожњу лифтом. Ако се дуго не би појавио неки комшија, јављала сам се непознатима са „добар дан, како сте?“ и највише сам волела да видим да сам их искрено насмејала и изненадила.

На чувено питање: “Шта ћеш бити кад порастеш?” – најчешће сам одговарала: “Глумица или оперска певачица!” Када сам имала девет година, једном приликом сам се возила са татом аутобусом кроз Нови Београд, и он ми је показао једну зграду и рекао ми да ту глумци “уче своју школу”. Од тада постајем званично „инфицирана“ том чињеницом. У школи сам се увек јављала да наглас читам текстове из читанке пред целим одељењем, а учествовала сам и на рецитаторским такмичењима, за која сам се припремала тако што су ме наставнице српског слале да по свим одељењима наше школе рецитујем… Мислим да је то био најлепши изговор да мало одлутам са часа у суседну учионицу. Томе сам се највише радовала. То се наставило и у гимназији, а тада сам себи смислила и једно ново задужење. Ишла сам, опет, по свим одељењима и читала такозвана „културна обавештења“, то јест које представе ће гостовати у Културном центру Панчево. Као надокнаду за то, по договору са директором, добијала бих бесплатну карту за ту представу. У Културном центру сам проводила доста времена гледајући филмове и представе, слушајући џез и рок свирке и концерте. И сама сам била “певачица” у једном гранџ бенду, пошто се рокерски дух неговао у нашој гимназији Урош Предић. Чак су и професори свирали. И ти наступи са бендом су ме упутили на нову врсту адреналина коју изазива наступ.

У четвртом гимназије, кад је већ постало неизбежно да се определим за који ћу факултет да се спремам, схватила сам да бих сигурно волела да пробам на ФДУ. Отишла сам у Драмски студио Јасмине Вечански у Културном центру Панчево и тамо потврдила своју зараженост и љубав према игри. Такође сам открила и ДАДОВ, у истом периоду, где сам у четвртом гимназије први пут у животу играла у једној представи.

ФДУ третман након завршетка гимназије заувек ми је променио живот и заувек ме је обележио. Студирала сам у класи незаборавне проф. Гордане Марић. На класи нас је било деветоро и сви смо били пријатељски настројени једни према другима. Функционисали смо као мирни, скромни тим. Сви смо се излечили од сваке врсте размажеости, сујете, претеране самољубивости, двадесет четири часа окренути једни према другима. На тој класи је била и моја колегиница Андријана Оливерић (тада Тасић) Бекана, која је сада такође у ансамблу Бухе. Сваки пут кад јој видим очи, кроз главу ми пролети времеплов нашег студирања, и то ми је дивно. На Академији сам волела све “задатке” који ме муче, и који изискују из мене највећи труд и напор, и то је и одредило какви су ми позоришни процеси најдражи.

Тренутно играм јако разноврстан репертоар, и то ме безгранично испуњава. Са једне стране, јутарња играња за раздрагану и гласну децу ме увек изнова пробуде и подсете на то како је бити дете, а онда када са њима причам после представе - схватим да сам изабрала позив који ми и омогућава да се свакодневно осећам тако. Са друге стране, имам срећу да вечерњи репертоар играм у различитим позориштима, па се деси да ујутру будем баба Полексија или штреберка Пава, а увече Лиза из „Записа из подземља“ Достојевског, или Катрин из “Мајке храброст” Б. Брехта… Волим у Бухи  брзину и прецизност које су потребне за игру, и потребу за тражењем маштовитих спољашњих средстава која мала публика брзо препознаје, а која ме поново врате на оно „изнутра“. Колико год сам заљубљена у позориште, толико ме очарава и филм. За поимање филма као таквог, за мене је непроцењиво драгоцена била сарадња са филмским махером Гораном Паскаљевићем. Кроз филм “Медени месец” и улогу Вере коју ми је поверио, упознала сам се са ипак другачијим глумачким средствима које тражи филм. Научила сам да не сањам о улогама које бих волела да одиграм, него да се препуштам избору који ми је дат, и да онда у њему налазим нова решења и нове  изазове. Интересују ме померања личних граница, тешки и мучни процеси који ме на крају исцеле и претворе се у представу која је изврстан глумачки тренинг.

Када нисам позоришни миш, шетам се дуго и исцрпљујуће километрима. Стално сам у тражењу писаца и књига које ће ми нешто ново открити. Најсрећнија бих била када би ме неко случајно закључао у музеј, а да у позадини буде класична музика! Сваки дан посматрам као дар и лекцију, а тако посматрам и читаву уметност. Увек се питам шта сам ново сазнала и колико сам се померила у односу на пређашња схватања. Маштам о томе да живот настави да ме и даље пријатно изненађује…