Шварценегер у рано јутро

Рођен сам у Београду, 24. октобра 1987. Цело детињство сам провео у Миријеву, које је довољно повезано са градом, и довољно ван њега, тако да сам у детињству крао трешње, играо фудбал, пео се по дрвећу, што градска деца најчешће немају кад и где да пробају, поготово данас. Много сам волео да гледам акционе филмове. Омиљени глумац ми је био Шварценегер, нисам пропуштао ни један његов филм. Родитељи су ме чак будули у 2 ујутру ако би се тада давао неки од њих а ја бих се после, дисциплиновано и пун утисака, сам враћао у кревет. Тако да волим да кажем да је Шварценегер пресудно утицао на то да глума буде мој животни избор. Као и свако београдско дете, редовно сам одлазио у Буху, и у Пуж. Једном приликом са сестром гостовао у емисији „С оне стране дуге“ коју је водио Манда. Били смо опчињени. заиста, захваљујући њему, Бранку Коцкици, Аци Поштару и осталима имали смо много срећније детињство.

Умало правник

Са шест и по година сам кренуо у студио глуме на Коларцу. Био сам најмлађи члан групе икада. Нисам још знао ни да пишем довољно брзо, сви су ме мазили и пазили. Тек тада сам почео редовно да одлазим у град, па бих некада сео на погрешан аутобус. У студију смо имали часове глуме, историје позоришта, балета, скоро све предмете као на Факултету драмских уметности. Понекад су на наше часове долазили студенти режије и правили са нама представе. Прва улога ми је Мутавко у представи „Супер Снеки и патуљци неки“, саврмена верзије Снежане и седам патуљака. Заиграо сам и на малој сцени Народног позоришта у „Украденом принцу“, такође представи нашег студија. Тада сам први пут стао на „праву“ сцену, а после су дошле и представе „Биберче“, „Џон Пиплфокс“. Игром случаја, имали смо веома сличан репертоар овоме који гаји Буха. Када је умро професор Живко Прокић, за кога сам био јако везан, кратко сам ишао и код Мике Алексића, а онда сам се дуго задржао у Школи глуме Сандре Родић Јанковић. Тамо сам се дивно проводио, и остао сам све до средње школе, када сам почео много рационалније да посматрам глуму. Схватио сам да је много тежак посао, а и мислио сам да немам неке посебне шансе да упишем ФДУ. Озбиљније сам се посветио фудбалу, и био сам убеђен да ћу, када дође време, уписати права. Тако сам почео озбиљно да се припремам за пријемни на Правном факултету, а онда је десет дана пред пријемни на ФДУ Сандра Родић Јанковић покушала и успела да ме убеди да ипак конкуришем и на глуми. Заиста, да није било ње, не бих сигурно ни пробао. Наставио сам да се спремам паралелно за оба факултета, и уписао оба. Иако сам био први на листи на ФДУ, и даље сам се колебао да ли да се ипак определим за права.

Мензаш

За пријемни сам спремио Илију Чворовића из „Балканског шпијуна“, и приповетку „Мензаш“ Моме Капора, за коју ми је касније професор Влада Јевтовић рекао да је била пресудна да ме прими на своју класу. То је прича о човеку који има проблем што сувише брзо једе. Ту комичну сцену сам спремио и извео као драмски монолог. Песму чак нисам знао целу, али сам имао среће да ме је професор прекинуо, па сам је до краја научио до ужег избора.

Златна маслина

Цела прва година на Факултету ми је прошла у прилагођавању. Мислим да сам стотинак пута желео да одустанем. Никога нисам виђао, по цео дан бисмо проводили затворени у вежбаоници... Мислио сам да ћу се вратити на Права. А онда је на крају прве године професор Влада послао моју колегиницу Тамару Белошевић и мене (јер смо најуспешније завршили прву годину) на фестивао Златна маслина, чији је он био један од оснивача. То је студентски фестива који се сваке године одржава у другом граду, а те године је био у Милану. То је утицало да престанем да се премишљам око останка на ФДУ, мада професор није одустао од свог строгог приступа и најстојања да очврснем. Други важан моменат на ФДУ је моја дипломска представа „Просидбе“ (по приповеткама „Просидба“ и „Медвед“ Чехова) коју сам радио са Николом Јовановићем и Вишњом Сретеновић. То ми је до данашњег дана остао најдражи процес и најдража представа коју сам играо. Играли смо је и у Бухи, додуше само неколико пута.

Аца Принц

Аца Принц

Прва улога у Бухи и уопште је била у „Малој сирени“ у режији Милана Караџића, и на основу те представе сам примљен у Буху. Играо сам Принца, и од тада ми је остао надимак Аца Принц, иако сам после играо и џинове и змајеве. Био сам чак проглашен и за Принца сезоне у Дневнику РТС-а. „Мала сирена“ је велики хит, и Принц сам већ шест година. Осим што сам започео каријеру, ту сам и упознао Виктора, свог кума и једног од најбољх пријатеља. Заједно смо у скоро свим пројектима, и у Монтевидеу, који нам је свима обележио велики део каријере и чак пет година живота. Kада бих писао књигу о свом животу, то поглавље би се звало „Монтевидео“.

Дански краљевић

Још увек сам млад, каријера ми је још на почетку, тако да мислим да ће за велике улоге тек доћи време. Не патим посебно ни за једном. Знам само да бих у неком тренутку волео да одиграм Хамлета. Иначе се увек радујем улогама које ме изненаде и које ми представљају изазов.   

Слободно време

Познато је да глумци дуго остају детињасти, поготово они који раде у дечјем позоришту. Зато и ја и даље радим ствари које сам волео кад сам био мали, играм фудбал, тренирам, бавим се спортом. Волим и да кувам, канал 24 Kitchen ми је укључен нон-стоп. Наравно, волим да проводим време са својом ћерком, то ми је једна од омиљених активности. Наравно, волим да читам, пратим позориште и филм, то су све саставни делови мог посла. Један од омиљених писаца ми је Ерленд Лу, а препоручујем и књигу Бориса Дежуловића „Јебо сад хиљаду динара“. Од представа, много волим „Ћеиф“ у БДП-у, а од својих препоручујем „Сумњиво лице“ у ЈДП. Од новијих филмова, много ми се допао „Гранд Будапест Хотел“.